Jesam se ja stvarno tamo popela, a? –Jesi- odgovoraju mi Božo i Pili dok sa prekrasnog izvora Cetine promatramo Dinaru. -Lipo tamo gori di se vidi snig na planini?!- opet ću ja u nevjerici...-Jesi- strpljivo mi odgovaraju Božo i Pili. –Bome- izjavi ja mudro.
A šta da Vam kažem, ostane čovik bez teksta dok gleda u vrhove planina na obzorju.... šta od lipote šta od osjećaja zadovoljstva zbog još jednog odrađenog planinarsko - školskog zadatka. Da se razumimo, nisam ja sad umislila da sam Stipe Božić, ali svejedno mi srce jače kuca zbog penjanja na 1364 metara, Dinara sklonište „Rupe“.
Očarala me Dinara i ovaj put, ima nešto u toj surovoj krškoj lipoti...valjda je to nama Vlajima u krvi...
Puvala sam uzbrdo ovaj put malo više nego na zadnjem izletu, nakon dvajst minuta počela sam propitikivati:-Kol'ko još do vrha? –Eno tamo iza onog brda.-odgovorio bi mi strpljivi vodič Božo kojem ovim putem zahvaljujem šta me trpio :)
Par puta sam mislila, aj ća- ne mogu dalje, siš'ću na kamen i čekat' ih da se vrate, al' vas vaše tijelo iznenadi, izvuče odnekud neku rezervu i ipak ideš i odeš dalje. A i tribalo je svima dokazati i pokazati da nove teniske nisu samo lipe.... :)
I popela se naša mala „eskpedicija“ u slijedećem sastavu: Zora, Milica, Ante, Ivano, Marko, Pili, Božo, Tome, Mladen, Fredi, vodič Viktor, dvabrataijednagospođakojimaneznamime :) , sušila se roba na stablu, dilio se obrok, ložila se štuvica, vezali se čvorovi na zamki, uživalo se na suncu i vitru, upijala se lipota Dinare. Ono šta me je opet oduševilo je ta planinarska kolegijalnost i kodeks časti kojega sve svi bez iznimki drže. U ova luda vrimena di se daju obećanja sa figom u džepu, lip je osjećaj znati da se imaš na koga osloniti i da te tvoji suputnici i drugi planinari neće iznevjeriti, jer u planini te neće spasiti ajped, ajfon, android ili neko drugo tehnološko čudo već neki Mate, Jozo, Ante...
Nakon povratka u podnožje i „civilzaciju“, prvo pitanje je bilo: -Di ćemo idući vikend?- :)
Ivona Malenica
FOTO: Ante Gverić
