Nekoliko dana pred izlet vrime je bilo ćudljivo, a prognoza neprecizna i nepouzdana, tako da je ovaj naizgled lipi put bio pod znakom upitnika. Ali, kakvo bi vrime moralo biti da poremeti planove neustrašivih drniških planinara? Srećom, neustrašivost nismo morali testirati; dan je bio predivan.
Iz Drniša polazimo u 7 sati. Dva kombija, četrnaestero ljudi. Usputno stajalište za jutarnju kavu nam je Verona pod Klisom, zatim nastavljamo pravac za Biokovo. Uspon započinjemo nedaleko od Gornjih Brela, kroz biokovsku šumu Pakline (šuma je ime dobila prema smoli koja se dobiva iz borova drveta, a u prošlim je vremenima služila kao zaštitni premaz za brodove), do istoimenog skloništa, koje je naše odredište.
Put kojim prolazimo obilježen je kontrastom zdrave zelene borove boje i sivila biokovskog stijenja; čitav je krajolik divna kombinacija lipih, oku ugodnih boja i zanimljivih reljefnih formacija ove velebne planine. Zaustavili smo se kod Šuplje stine, jer ona to naprosto traži, a zauzvrat nudi vrlo primamljivu lokaciju za fotografiranje (Darija, naša vodičica, ovaj je izlet nazvala instagram izletom – tako nekako; to doista i jest bio – kratko sam u Društvu i ne pamtim ovoliko fotografiranja u jednom danu).
Na putu do skloništa dolazi do izražaja jedna od finih osobitosti planinarenja, a to je onaj moment kad uroniš u kolektiv i počneš sasvim spontano i neobavezno pričati o temama koje slobodnim asocijacijama dolaze na dnevni red. Kod nas je bilo razgovora o suhozidu, o načinu života generacijama unatrag, o tome kako se u nekim segmentima nekad bolje živilo – ovo je uvik za diskusiju – i tako, generalno o životu naših starih. A pritom se nekad i šuti, samo hodaš i paziš kud staješ. I to je lipo.
Dolaskom na odredište svi su dobro rasploženi i svima nam se sviđa to sklonište. Vrime je za odmor, kasnije za spizu i, prije polaska, za fotografije. Brdo fotografija. Samo je sklonište smješteno na jednom od obronaka Biokova odakle puca predivan pogled na dio Makarske rivijere – Brela i Bašku vodu – i obližnje otoke.
U povratku se spuštamo drugom rutom, prolazimo gustom borovom šumom. Ima podosta krava i u nekoliko navrata smo morali pripaziti da ih ne uznemirujemo. I jedan bik se našao pored puta. Ali, šta je sve to za neustrašive drniške planinare?!
Prilikom polaska kombi Društva počinje štucati i to čini u nekoliko navrata do kuće. Već je islužen, nije ni čudo šta je tako. Zaustavili smo se u Zadvarju, popili pivo, kavu, sok, malo pizze pojeli, i još prst pive popili :) . Kući dolazimo zadovoljni i u Drnišu se rastajemo bogatiji za jedno lipo iskustvo.
Veoma vedar izlet.
Josip Živković