Ajme tribalo bi se malo maknut, teke hodat, disati.....a di ćemo, a nije nam vrime, a bura, a ledeno, a temperatura u minusu, a neće biti sunca...e sunca će bit jer sam ja odlučila ić u planinu (niko mi nije virova) 😃 PU Dinaridi jedan od moja dva planinarska udruženja/društva organiziraju izlet na Dinaru, vrh Ošljak 1589m, na kojem je nedavno postavljeno novouređeno sklonište iz drugog trećeg pokušaja (to je ta dalmatinska tvdroglavost iliti on će men'), ali je postavljeno.
Priko Drniša, Vrljike (Vrlike), Kijeva pa sve do Glavaša.
Tek šta smo se parkirali iz skloništa Glavaš iskače čičkava glava, a ko drugi nego naš dragi Čičko, vođa izleta. Kako spada po protokolu izljubismo se, popili po rakijicu, navukli gojze i u kolonu po jedan laganim korakom put putujemo, a u našoj pratnji 4 lokalna pasa.....
Vrime nikakvo, ledeno, nema sunca, bura puše, temperatura u minusu (navodno -9, a stvarni osjećaj -17)....da nije onih van škvare ovaj svijet bi bio baš dosadan, pa smo mi tako lipo nastavili naš put.
Moram priznati da sam se svako malo okretala i gledala nebo ne bi li sunce obasjalo naše pute.
Moram napomenuti da je cjeli put trajao 8 sati hoda sa dva duža stajanja (čitaj pola sata) i više kraćih za koje sam ja kriva.
Prvo stajanje u malenoj kamenoj kućici, odmah se loži vatrica, vade se čvarci (žmare), kapula, rakijica muška/ženska, čaj, kolači....jedva su me nagovorili da se mašim za ponuđeno 😅
Valja krenuti dalje....put Ošljaka...ima sniga, ima bure....IMA SUNCAAAA...a šta sam ti ja reka, 😗 mojoj srići nije bilo kraja.
Oni brži su se odvojili, a ja i vodič, Ružo moja, laganini s noge na nogu, ol nam je priša....
I tako se mi penjemo uzbrdo cilo vrime noge pod ručnom jer šta snig šta bura triba biti oprezan. Svako malo zastajkujem, navodno slikajem i divim se pogledu, a ne zato jer pušem ki sipa i nemam kondicije... Čičko će, Sanjo, valjaš li? A valjam valjam...
Okrećem se zahvaljujem suncu na pratnji, lipom danu, super društvu...nije ni Vakula šta je bio, a ni oni norvežani yr.no i zato mi je ovaj izlet još draži jer oko nas sumaglica i oblačno, samo prema našem vrhu sunce.
Vidim neki vrh i nadobudno pitam, jel tamo sklonište? A nije Sanjo nego kad dođemo na taj vrh viditi ćeš još jedan pa iza u doli...ne smin nit napisat šta sam sve u sebi izgovorila i šta je meni ovo tribalo. S jezikom do poda, srcem u grlu skoro pa četveronoške otvara se pogled na dolu, predivno misto na kojem je sklonište, sve prekriveno snigom,a sklonište kao najljepša dama u bijeloj krinolini obasjano suncem čeka svoje putnike.
U skloništu centralno grijanje, ovi zadnji koji su bili nisu ugasili 😋
Ekipa je sila za stol, vadi se sinjska panceta, drniški pršut i istarske kobasice. Stručni žiri oštrih noža izlaže sve primjerke suhomesnatih proizvoda na ogled...a štaš šta se mora nije teško, pa smo tako sve kušali...ocjenjivanje je izostalo jer su količine bile male i triba uskoro ponoviti kušanje istih.
Valja krenuti natrag, odvajamo se u dvi grupe, oni luđi i oni još malo luđi.
U trenutcima kada smo se pitali kako ćemo i kojim putem natrag, Klepton reče:" ajte tuda i odmah vam je sve ravno" i tako smo mi njega poslušali i cilo vrime se ravno cik cak spuštali, pod ručnom, naravno...geometrijo moja 😄
Uz nas je bio jedan od pasa kojem su momci dali ime Beker je je svojim izgledom podsjećao na Borisa Beckera. Uhvatio nas je ljuti mrak dok smo došli do auta, ali.... Da mi je bilo lipo, bilo je
Da sam se smrzla, smrzla sam se
Da sam bila ki pile, jesam
Da sam se umorila, umorila sam se
Da bi ponovila....bi odmah, trenutno iz ovih stopa... Do nekih novih izleta stojte mi dobro, uz planinarski pozdrav našeg Čipe:"...neka neka neeetribaaaa"

Tekst i photo: Sanja Kljajić

 

ozio_gallery_jgallery

FaLang translation system by Faboba