U subotu, 20.5. mi polaznici OPŠ, potpomognuti ostalm članovima Promine, odlučili smo predizbornu šutnju provesti gazajući po špiljama i uz dobar roštilj. Cilj je bila Velika Ćulumova špilja pokraj Kijeva u zaseoku Ercegovci. Špilja je duga 360 metara, nastanjena kolonijom šišmiša i prepuna sigama, sigastm stupovima i zavjesama. Imali smo čast i zadovoljstvo da nas o speleologiji te o samim špiljama i jamama pouči Tonči Rađa, naš dugogodišnji i vrsni speleolog, čiji je uži interes biološka raznolikost u špiljama. Osim Tončija, vodič nam je bio i Bere, predsjednik PD Zolj iz Vrlike, koji se također bavi speleologijom.
Nakon okupljanja kod škole u Kijevu, upućujemo se prema špilji. Dan je bio lijep, najavljenoj kiši smo mantrali da nas zaobiđe, kacige smo dobili (neki čak i u pripadajućem tonu ostatku obleke), kombinezone i staru robu smo našli, s baterijama smo se raspodijelili.... I avantura počinje za nas 17. Upravo zbog spomenutog Tončijevog interesa za razne špiljske bubice, kukce, račiće i ostale baje, imali smo mogućnost iz prve ruke vidjeti čemu služi bočica sa dva crijeva i zašto je jedno označeno – tj. što se desi ako povučeš zrak na krivu... Bubolovka je bila interesantna ali ulazak u špilju još i više.
Pod vodstvom Bere, a Tončija na začelju, ulazimo u špilju i uvjeravamo se zaista u njenu ljepotu. No nažalost vidimo i što ljudska ruka je u stanju učiniti jer nailazimo na pregršt odlomljenih siga i stupova. Hodajući tako, lagano čujemo nekakve zvukove i nailazeći na prvi veći svod, saznajemo otkud zvuci i taj neki „miris“... Svod je nastanjen s oko 2000 šišmiša, kako kaže Tonči. A miris...miris je guano. A znamo što je i to, jer kako bi rekao Tonči - moraju i šišmiši sr**... I tako pred prvom velikom hrpom guana – „svi junaci nikom ponikoše“... Neki u guano, a neki dok su isli čelom nazad van iz špilje. Ajd kud cure polaznice su u strahu, ali kud nam ode i polaznik... Neki su se i izuli putem skoro, pa ostavili gojzericu u guanu. To da ima za druge posjetioce.
I tako, preživljavajući taj, za neke najgori dio, shvaćam zašto poznajemo puno speleologa, ali malo speleologinja :) (ne, ovo nije seksualna diskriminacija - na roštilju smo kasnije i potvrdili da smo mi tolerantni za sve spolove i na sve orijentacije, pa čak i reklame - Tarle preporučuje da pogledate reklamu za Hyundai klime).
No, nije malo gov*** nikog ubilo, pa nastavljamo i mi dalje. Doduše, bez dobrog dijela ekipa, al nećemo sad imenovati. Samo će se vidjeti na slikama koga nema. Čekajući tako ostatak ekipe, zaključujemo da većina šišmiša spava i miruje, bez obzira na naša povremena beštimanja kad bi koji proletio oko glave. Ali.. ako su i prespavali nas, Anitu sigurno neće... :D
I tako, došli smo do kraja špilje, demonstriramo karabitnjaču i bublovku, slikamo se i nakon još kratkog predavanja vraćamo se na danje svjetlo. Rudelićevu špilju ostavljamo za neki drugi put i upućujemo se prema Cetini. U dućanu u Kijevu naoružavamo se još s potrebnim za roštilj (čitaj ladnom pivom) i krećemo dalje. Kratka kišica nas je mislila prestrašiti i otjerati, ali dok 5 kg mesa čeka napacano za peći – jok majko, ne idu ovi nikuda. Tako je i kiša odustala... Neki slažu cerade za sklnište, neki lože vatru, neki odmaraju, ali nakon toga svi krećemo na teorijski dio škole. Opet čvorovi, slaži nosila, ponovi prvu pomoć... Nema odmora.
Tako smo odradili i vježbu pomoći unesrećenom i transporta do logora na nosilima. Obzirom na transport i našeg vođu, sreća za našu Ivonu da je nismo putem istresli, nego smo je živu i zdravu kroz draču doveli do kampa. Obzirom da do tog momenta Bere je već bio pri kraju s roštiljom, interes za nosila naglo pada, a glad raste.
Pojeli smo, popili smo, nešto smo ponovili, a nešto naučili, i sve u svemu zaključili – nije bitno što si u gov****, bitno da ti ne klecnu koljena :)
Tekst: Martina Vujnović
